Da li je uzrok policističnih jajnika (PCOS-a) zaista nepoznat?

January 16, 2020

 

 

Kao što sam već govorila za mene kao lekara je zaista mučno da govorim o lečenju neke bolesti koja se vodi kao „bolest nepoznatog uzroka“. Naravno, uzrok uvek postoji samo ga treba pronaći. Umesto da sve svoje napore usmerimo u pronalaženju uzroka pa tek onda i adekvatne terapije mi besomučno pokušavamo da „lečimo“ u nadi da će nešto da upali.

 

Oh, kako poražavajuće...

 

Lekari su postali robovi farmaceutske industrije i jedino što znaju je da prepišu lek koji im farmaceutska kuća plasira kao provereni, novi, uspešan lek. Zašto bi oni lupali glavu? Odrađuju posao (čast izuzetcima) i guše se u njemu jer imaju sve više pacijenata.

 

Svi zajedno se vrtimo u začaranom krugu...ali hajde da učinimo nešto... zajedno. Hajde da promenimo neke poglede na PCOS i da naučimo kako da ga zaista izlečimo jer je bitno!

 

 


Zašto sam odabrala da obradim temu PCOSa?

 

Jer je povezan sa glavnom temom ovog sajta – ishranom. Dakle...Pogađate – da, ponovo i ponovo krivi su ugljeni hidrati! Da li se čudite? Evo i objašnjenja za sve one koji se pitaju isto što i ja – ZAŠTO?

 

Verujem ako ste išta pročitali sa ovog sajta da ste shvatiti da modernim načinom ishrane unosimo mnooogo ugljenih hidrata. Unosimo nešto što nam u principu nije neophodno. Sve što nam treba od ugljenih hidrata tj. šećera može da proizvede naša jetra. Ono što moramo da unosimo putem ishrane, ono što je esencijalno su proteini i masti, bez njih ne možemo!

 

Šta naše telo radi kada je konstantno opterećeno ugljenim hidratima?

 

Nešto malo koristi za deponovanje glikogena u mišićima i jetri, a sve ostalo šalje na periferiju u obliku triglicerida – masti jer ne zna šta bi drugo sa tolikom nepotrebnom glukozom. Ko omogućava taloženje masti u telu? Čuveni hormon – insulin.

 

 

 

 

                                        Naš pankreas...

Unosom ugljenih hidrata oslobađa se insulin (iz beta ćelija pankreasa) koji pored ostalog služi kao nosač glukoze (osnovnog oblika šećera koji nastaje razgradnjom ugljenih hidrata). Glukoza zahvaljujći insulinu napušta krvotok i odlazi u sve ćelije našeg organizma kao glavni snabdevač hrane.

 

I tako ovaj proces se ponavlja iz dana u dan...mi jedemo i jedemo ne razmišljajući da bi po nekad bilo lepo da damo malo oduška našem pankeasu koji do iznemoglosti luči insulin u ogromnim količinama ne bi li se izborio sa tolikom količinom ugljenih hidrata.

 

U telu skoro konstantno postoji visok nivo insulina jer mi manje-više stalno nešto jedemo.

 

Ćelije u telu kažu – pa više ne možemo da jedemo, dosta nam je glukoze. Kako da zatvorimo vrata? Pa, tako što ćemo smanjiti broj insulinskih receptora na svojoj površini...insulin više nema ključ za bravu na površini ćelije i ostaje u krvotoku (hiperinsulinemija)...