I na kraju, šta smo mi? Biljojedi, mesojedi ili svaštojedi?

December 9, 2016

 

 

 

Nekada smo iz biologije u osnovnoj školi učili da ljudi pripadaju svaštojedima i niko nije dovodio u pitanje takvu tvrdnju, svima je bilo jasno da jesmo svaštojedi. Danas, internetom kruže razne informacije i svako „tera vodu na svoju vodenicu“ – vegani kažu da smo biljojedi, pobornici Paleo dijete kažu da smo mesojedi. I jedni i drugi imaju „čvrste“ argumente, zasnovane na naučnim činjenicama, a oni koji sve to čitaju na kraju mogu da ostanu samo zbunjeni u znanje koje su stekli još u osnovnoj školi, sa pitanjem – i na kraju, šta smo mi? 

Evo iskrenog zapažanja jednog vegana na ovu temu, koji je želeo da ostane anoniman – Koliko god da se slažem sa vegetarijanstvom, izvrtati činjenice da bi dokazao svoju poentu, može da bude samo kontraproduktivno, a to nije put kojim želim da idem. 

Biljojedi su organizmi koji se hrane isključivo ili pretežno biljkama. Oni su obično dobro adaptirani za varenje biljnog materijala. Nije neophodno ali biljojedi mogu imati – ravne zube, da melju hranu, duga creva, u crevima mikrobe za varenje celuloze i druge teško svarljive biljne komponenete. 

Mesojedi su organizmi koji se hrane isključivo ili pretežno životinjskim tkivom. Kao i biljojedi, obično su dobro adaptirani i specijalizovani za jedenje životinjskog tkiva, imaju oštre zube, kratka creva, hvataju plen pomoću kandži ili slično, sposobni su za sprint i mogu paralisati žtrvu otrovom. 

Svaštojedi se hrane biljnom i životinjskom hranom. Ne postoji striktna definicija koliki deo mora biti životinjske, a koliki deo biljne hrane da bi se neka grupa označila kao svaštojedi. Oni obično nemaju specijalizacije ni za životinjski ni za biljni materijal, već više nekih prelaznih osobina između mesojeda i biljojeda.

 

 Način ishrane nije taksonomski uređen kao što su vrste i podvrste u biologiji. Podela na mesojede, biljojede i svaštojede je bazirana na ishrani koje životinje generalno jedu, a ne šta bi mogli da jedu! Te podele ne objašnjavaju evoluciju ali mogu da se podudaraju u nekim slučajevima. Pravi primer ove tvrdenje je da su mesožderi i mačke, gljivice, crvi pa čak i neke biljke. 
U okviru biologije ljudi su jasno označeni kao savštojedi (Ley, 2008.) 


Evolucija: 

Pre nego što se dohvatimo evolucijiskih argumenata da razjasnimo neke zablude. 

Ljudi nisu evoluirali od šimpanze ili bilo kog danas živog primata! 



Ljudi nisu evoluirali od velikih majmuna da budu nešto drugo. Mi smo veliki majmuni ili Hominoidi

 

 

Ljudi dele zajedničkog pretka sa šimpanzama, zapravo mi delimo zajedničke pretke sa svim organizmima na ovoj planeti ako se vratimo dovoljno daleko u prošlost. Naš zajednički predak sa šimpanzama je postojao u mnogo bližoj prošlosti nego naš zajednički predak sa konjima, na primer. 

Na kraju ovo bi moglo biti najvažnije – evolucija nije teološka, nema svrhu niti predoređeni cilj. Ne postoji takva stvar da je neko manje ili više evoluirao. Ljudi nisu evoluirali više nego šimpanze, samo smo otišli u drugim pravcima.

 

Kvantitativna jedinica evolucije je vreme, a koliko znam ljudi nisu duže evoluirali od šimpanze. Evolucija je promena živih organizama tokom vremena koja zavisi od mnogih faktora ali promene se dešavaju u mnogo dužem vremenskom periodi nego što neki misle, i te promene nikako nisu planirane unapred. Takođe ni jedan organizam nije stvoren niti je evoluirao da bi bio nečija hrana!

 

 


Ljudi kada govore o svojoj evoluciji često gube sposobnost da objektivno sagledaju ljudsku vrstu, posmatrajući je odvojeno od ostalih vrsta na ovoj planeti. Ljudi su jedinstveni isto koliko i svaka druga vrsta na Zemlji.

 

 

Neki čak smatraju da je ljudska evolucija završena što je potpuna besmislica! 



Pokušajte da zamislite nešto – zamislite da vanzemaljac biolog putuje iz udaljene galaksije da bi proučavao živi svet na planeti Zemlji – proučava različite vrste, ponašanje, ishranu i izgled. Kada počne da opisuje ljude šta bi rekao o njihovoj ishrani? Kakvo ponašanje bi pripisao ljudima?

 

Ne bi rekao – Homo sapiensi su se hranili milionima godina mesom u nekim krajevima, u drugim krajevima su jeli malo manje mesa, a ustvari oni treba da jedu voće! Niti bi rekao – ljudi žive u veštačkim građevinama, zgradama, nose fabričku odeću, međutim to je vrlo neprirodno za ovu vrstu. Mislim da je to dobra strategija da se pobegne od zatvorenog uma. 

 

 

 Preci Homo sapiensa su kuvali svoju hranu, kuvanje hrane postoji oko milion godina (to je 500 hiljada godina duže od kada je nastala ljudska vrsta) (Berna 2012, Wraugham, 2011.).

 

Dokazi da su se ljudi hranili mesom datiraju od kada i naša vrsta postoji (Pobiner, 2013.). Jedan od naših najbližih rođaka – šimpanza se pretežno hrani voćem ali povremeno i životinjama (McGrew, 1983.). 

Razmišljanje da nije prirodno jesti meso jer mora termički da se obradi je pogrešno, isto kao i tvrdnja da moramo biti sposobni da golim rukama uhvatimo svoj plen, da ga ubijemo i pojedemo sirovog (sve su to pogršni argumenti). Zbog našeg visoko razvijenog mozga nama to nije bilo potrebno, mi smo pronašli druge načine.


 Cela ideja oko pronalaženja drevne ishrane je apsurdna jer mi nismo isti kao ljudi iz praistorije. Promene u našem okruženju dovele su do promena i u ishrani. Na primer – mladunčad sisara sisaju majčino mleko do određenog uzrasta kada je potomstvo spremno da jede hranu kao i roditelji.

 

Mleko sadrži laktozu, a sisari imaju enzim laktazu za varenje laktoze. Kada dete prestaje da pije mleko ekspresija gena za ovaj enzim se isključuje. Međutim u nekim ljudskim populacijama ovaj enzim ostaje aktivan i u zrelom dobu. Smatra se da je u pitanju adaptacija na naviku da pijemo mleko i u odraslom dobu (Tiskuff, 2007.). 

Drugačija relativno novija ljudska adaptacija je umnožavanje gena AMY1 koji kodira enzim amilazu za varenje skroba. Duplikacija gena obično rezultira povećanom proizvodnjom enzima, što se može posmatrati kao adaptacija na povećanu količinu skroba u ishrani koju nam je donela poljoprivredna revolucija (Perry, 2007.). Ova adaptacija se desila relativno skoro u ljudskoj istoriji (u poslednjih 10.000 godina). 



Naturalisti često vole da izjednačavaju „je“ sa „treba“ to mora prestati

 

 

Zašto u ozbilljnim naučnim krugovima postoji meta analiza i ponavljanje eksperimenata od strane drugih naučnika pre nego što se i pomisli da se rezultati objave kao činjenice. Ima mnogo pristrasnosti, usmenih dokaza, andegdota koje su vezane za ljudsku ishranu – to je loša nauka i nikuda nas ne vodi. 

 

 


Ova slika mnogo kruži internetom i očigledno je da želi da nas prikaže kao biljojede. Zbog zajedničke evolucije naravno da ćemo biti sličniji primatima u mnogo čemu u odnosu na neke druge vrste. Primati su u principu svaštojedi, a ne biljojedi kako to mnogi pokušavaju da proguraju kao činjenicu.

 

Prolazak kroz tabelu: 

Fiziološka hrana – šta je to? Platonska dijeta? 

Noge/ruke – da li je ovo odraz adaptacije na određen način ishrane? Mislim da ne. 

Hodanje – dakle, način hoda zavisi od toga šta jedemo? 

Otvaranje usta – slika pokušava da implicira da samo mesojedi imaju velika usta, a šta je sa nilskim konjem? 

Zubi – ljudski zubi nisu ni kao kod mesojeda ni kao kod biljojeda. Šta bi se desilo da su prikazali pandu kao primer biljojeda? 

Žvakanje – zavisi od toga koja vrsta hrane se jede i ne može se povezati sa ponašanjem neke vrste ili adaptacijom. Jednostavno neku hranu treba duže žvakati, da biste mogli da je progutate. 

Pljuvačka – ljudi od poljoprivredne revolucije su stekli adaptaciju da mogu da vare skrob. Od svaštojeda se očekuje da mogu podjednako da se izbore sa biljnom i životinjskom hranom, ništa čudno. 

Urin – urinom se izbacuju otpadni produkti metabolizma, reguliše se balans vode, pH urina. Visoko proteinska ishrana daje kiseo pH urina (a, ne kiseo pH krvi kako neki misle). 

Uratna oksidacija – ljudi i viši promati imaju ovaj enzim ali nije funkcionalan, inače ga imaju skoro svi organizmi. 

Želudačna kiselina – ovo je jednostavno pogrešno. Ljudska želudačna kiselina ima pH između 1,5 i 3,5 (vrlo kisela sredina) (Lenrer, 2014.). 

Vlakna i holesterol – ovo bi moglo biti tačno. Mesožderima trebaju ove osobine, mnogo više nego biljojedima. Ne treba verovati ovoj slici to ste već primetili. 

Znojenje - ljudi su svaštojedi, čak i prema slici. 

Creva – kao što se može očekivati od svaštojeda, creva su srednje dužine između biljojeda i mesoždera.

Kratak alkalni kolon – šta bi bilo da su medveda izabrali za prestavnika svaštojeda koji je bizak rođak polarnom medvedu koji je mesojed... 

Celuloza – ljudi su svaštojedi, čak i prema ovoj slici 

Varenje – kao što se može i očekivati od jednog svaštojeda – između biljojeda i mesoždera. 

Uz to postoje i dodatni problemi ako bi se tvrdilo da ljudi nisu svaštojedi. Ljudi nisu u stanju da sintetišu vitamin B12 u dovoljnim količinam u crevima, niti ga mogu koristiti iz nekog drugog izvora sem ako je životinjskog porekla. Osim toga ljudi apsorbuju gvožđe u formi hema, a taj najiskoristljiviji izvor gvožđa nalazi se u hrani koja sadži krv (West, 2008.). 

Da, ljudi mogu i dalje da se hrane kao vegetarijanci uz određenu suplementaciju ali tvrditi da su ljudi nešto drugo, a ne svaštojedi je puka besmislica. 


Izvor: vegabiologist.com 


Reference: 


http://www.nature.com/ng/journal/v39/n1/full/ng...

http://www.nature.com/ng/journal/v39/n10/full/n...

http://www.nature.com/scitable/knowledge/librar...

https://medlineplus.gov/ency/article/003883.htm...

http://www.sciencedirect.com/science/article/pi...

http://jn.nutrition.org/content/133/11/3886S.sh...